U kafani u prvom taktu ove pesme "Stani, da te zakitim novcima" ovo mi je sestrina pesma, a ona je daleko. Ali neka je. Kolekcija po njoj dobila ime, ne po sestri, po pesmi.
Svojim bojama pečenog šećera za grilijaš tortu, boji kuvanog vina sa karanfilićem, jezgrima opalih oraha ispod stabla čija je visina premšila visinu stare kuće, i krušaka Viljamovki što ponosno poziraju uz šoper tašnu, kruške stare 50 godina, kruške koju drži jedno podbočeno drvo da se ne sruši u ime svih snegova i zrakova sunca. Pečenih krušaka sa medom i orasima, sa prstohvatom kakaa. Tu se rodila ova kolekcija u ranu Jesen u jednom slepom sokaku, jer paprike u Jesen najlepše mirišu.
Ova kolekcija vraća nas u vreme kada je baka vrtela na brojčaniku broj svoje komšinice Dane da dodje na kafu, učiteljica Dana vazda je hvalila njen rukopis u svesci sa receptima, lepa pisana slova, i fino zavrnuto slovo U što se proteže do donjeg reda. To sam udahnula u ovu kolekciju, malo magle iz 90', komadić jeseni iz 94', tri kašičice domaće kafe iz 99' kada sam naučila da je kuvam. Udarac rukom o kafanski sto, pogodila me pesma, na stolici okačena kožna tašna, zovem tatu da dodje po mene on spava, zovem taksi, neke 2007 kada sam diplomirala. U kafani, najbolje lekcije sam naučila od starijih, ona će sok od breskve meni sipaj rakiju, istih onih što mi sada na ulici kažu "Kad si pre porasla" odmahnem rukom. Odrasla sam u poslednjem taktu pesme "Jesen u mom sokaku" jer Jesen ona zaslužuje mnogo više od početka škole i polaska na fakultet, na jesen sam rodila sina, na jesen smo spremali ajvar u velikoj šerpi. Ova kolekcija uzela je nešto najlepše od ovog godišnjeg doba.
댓글 1개